ZG maraton

Nadam se da ću s P.Vlahekom (autor fotografija) naknadno uspijeti dogovoriti autorizaciju autorskih prava sa jednom pivicom :-)

Evo kak je to bilo..
KAD TI JE PRVI MARATON onda dva dana prije ideš uređivati travnjak jer slijedi kiša pa da ju pretekneš.
A pošto ja imam problema s leđima sve poslove kad se treba sagnuti ja radim radije u čučnju. A moj travnjak oko kuće je oko 1800m2 pa je to bilo XXX čučnjeva.
I onda se u subotu ujutro probudiš i prilikom ustajanja iz kreveta shvatiš da imaš upalu kvadricepsa i zatezanje u preponama :-(
KAD TI JE PRVI MARATAON onda si za dan prije ostaviš milijun kompjuterskih i papirnatih poslova tak da izbjegneš razmišljati o maratonu. I sjediš za radnim stolom i kompjuterom do 11 navečer usput gledajući na TV utakmice i živcirajući se. Ali bitno da se ne razmišlja o maratonu :-)
Pa onda u 11:30 legneš u krevet misleći da buš zaspal ko beba... ali... ipak u mojoj svijesti i podsvjesti leži sutrašnji prvi maraton.
I prolaze minute, sati a san ni od kuda. Ja nervozan supruga jadna u suzama ne zna kako da mi pomogne. Pa se vraćam u drugu sobu pred TV misleći da će me to uspavati, pa hodam po kući i naričem i psujem, pa opet pred TV, pa tješim ženu (velika joj hvala jer je imala razumijevanja za moj prvi maraton !!) pa ona mene, i u 3:45 palim kompjuter da vidim sta kazu za trčanje maratona nakon neprospavane noći.
I iznenadim se jer su mnogi to doživjeli i kazu da nisu imali prevelikih problema.
U 4:15 ponovo liježem u krevet i valjda me to saznanje smirilo i konačno zaspim ali samo do 5:30.
I šta je tu je ... idemo.
Pokupim Žeca i Hanzu (koji je valjda u čast mog prvog maratona obrijal bradicu nakon više od 20 godina :-) ) i idemo.
Adrenalin me drži, kiša pada, svi mi preporučuju lagani maraton, ali pošto i Galloway u svojoj knjiži kaže da je najbolje rezultate postizao nakon loših prethodnih noći (to mi je brat rekao) odlučujem da krenem 4:30/km sve tamo do 30.km a onda ćemo vidjeti.
Tu sam napravio jedinu malo veću grešku koja me koštala par minuta na kraju. Jer u svim opisima istrčanog maratona nakon loših i neprospavanih noći niko nije rekao da je to izveo u svom prvom maratonu.
A trebao sam biti ipak malo oprezniji i krenuti još sporije i sigurno bih koju minutu bio na kraju brži. Ali moram si oprostiti jer to je bio ipak moj prvi maraton.
Tempo sam jako dobro držao ali već u samom startu nije bilo baš sve po redu. Puls je na tom tempu bio odmah na 160 a na onim tempo treninzima od 10km je rastao od 157-161 ali na brzini 4:15.
Imao sam saznanja da prvih par kilometara puls može biti povećan zbog adrenalina, uzbuđenja, itd. Međutim ja sam izvanredno točno držao tempo 4:30/km i puls se zabetonirao na 162-163 što je malo ispod anaerobnog praga. Ali nisam to smatrao problematičnim (a trebao sam, ali ipak je to moj prvi maraton) i sve do otprilike 26.km sve je bila pjesma, prolaz na polumaratonu malo ispod 1:35, puls 162-166, disanje lagano i bez problema. Međutim u tim trenucima počinjem osjećati noge i kilometri postaju sve sporiji. Ne dramatično ali u prosjeku svaki km za 4-5 sekundi. Brzo kalkuliram...prolaz na polumaratonu sam išao 9 minuta sporije nego na polumaratonu u Varaždinu a već par kilometara nakon poslije toga noge postaju jako teške što je u normalnim okolnostima sigurno nemoguće. Znači posljedice neprospavane noći prerano su došle na vidjelo :-(
Tada sam se sjetio Sašinih riječi (iskusni maratonac osjeti da kad treba smanjiti tempo- hvala Saša) i odlučim i ja biti iskusan maratonac :-)
U prijevodu..spašavaj Gorane glavu, tj. nemoj se boriti protiv sebe nego se pomiri sa sudbinom i na što bezbolnije privedi utrku kraju. Tamo negdje na 30.-32. kilometru još mi se činio rezultat od 3:15 dostižnim ali uskoro vidim da je i to nemoguća misija. Tempo i dalje pada, puls i dalje 163-165 a noge naravno sve teže. A disanje sukladno pulsu bez problema ali kaj mogu kad se trči na nogama a ne na nosu :-(
Par stotina metara prije prolaska kroz trg oko 6km prije kraja jedini puta me uhvatila mala kratka psihička kriza i čak mi je onak brzinom munje prostrujalo "a da odustanem ?".
Ali odmah sam sebi uzvraćam:"kaj to govoriš, pa završil buš taj maraton makar i hodajući tih zadnjih 6km !"
A tamo negdje od 33.km na dalje kroz misli mi je prolazilo upozorenje koje sam čuo od mnogih iskusnih maratonaca: "maraton do 35.km je jedna trka a poslije neka sasvim nova".
I tak sam onak ko u kriminalističkim filmovima očekival da iza nekog zavoja pred mene iskoči onaj famozni maratonski zid :-)
Noge su mi jako teške a pošto mi je prvi maraton ja ne znam je li to predvorje tog zida ili još uvjek normalna maratonska situacija. Prolaskom kroz trg shvaćam da ako istrčim bez stajanja čak i sa još dodatnim malim padom u tempu tih 5,5 km imam rezultat ispod 3:20 što mi je izgledao kao san u tom trenutku.
Prošao je i taj 35. pa i 36.km ali zida srećom još nema :-) Onda mi pada na pamet upozorenje našeg varaždinskog vremešnog veterana V.Pappa da pravi maraton počinje tamo iza 37.km pa se još uvijek bojim tog zida. Jer meni je sve teže i teže ali to je kontinuirano bez nekog naglog pogoršanja tak da sam siguran da se još ne sudaram s tim zidom. između 37. i 38. km tempo mi je pao već na 5:50 tu negdje me prelazi Mile Šikman i mislim si:" ajde da ga probam pratiti pa da malo dignem tempo". I čini mi se da je tako ali vraga - tempo je dodatno pao na 6:05/km i ne smijem više pasti ako želim završiti ispod 3:20. Na okretu iza 39.km vidim da mi se brat približio na nekih 100m i da trči puno lakše nego ja. Ta činjenica me strašno motivirala, ali ne zato da me ne sustigne jer sam znao da će me ubrzo prijeći. Nego sam se naprosto toliko razveselilo jer je bilo očito da će Mario u svom trećem maratonu (svi ove godine od kojih su prva dva bila prilično bolna) napraviti izvanredan rezultat. Naravno da je projurio kraj mene već nakon 500m i nastavio lagano i brzo. U tim trenucima postao sam siguran da ipak neću imati bliski susret sa maratonskim zidom i adrenalin zbog približavanja cilju je učinio svoje pa sam opet tempo spustio ispod 6:00 između 39. i 41.km.
A onda nakon 41.km odlučio sam dati i zadnji atom snage da i slučajno ne izmakne 3:20. Uspio sam proći proći tih 1200m za 6:07 (5:06/km) i završiti sa službeno objavljenim vremenom 3:18:51.
A kad sam prelaskom preko ciljnog tepiha čuo posljednje pi-pi imao sam osjećaj da sam svjetski prvak ! :-) Ulaskom u cilj naglo sam stao i počelo mi se vrtjeti ali brzo sam to doveo u red ležeći s podignutim nogama. Zanimljivo je da sam usprkos dramatičnom padu u drugom dijelu (1:35 - 1:44) prešao oko 7-8 trkača dok su mene prošla samo 3 trkača i 1. trkačica što je dokaz (ono što svi znamo) da velika većina trkača jako precijenjuje svoje mogućnosti na utrci.
Kaj reći poslije svega...kad nakon svega gore opisanog završiš svoj prvi maraton na 48. mjestu (među muškima) od 240 na startu možeš li i pomisliti na nezadovoljstvo :-)
Organizacja utrke po meni fantastična: nije bilo prevelikih ispada vozača (ja sam čuo samo 2 trubljenja), okrijepa odlična i raznovrsna, među poklonima za 150 Kn čak i trkače majice, trkača i trkačica u odnosu na lani barem za 20% više što je dokaz da trčanje u Hrvatskoj usprkos svađama na forumu utrke.net :-) ide velikim koracima naprijed.
I ponovo za kraj moram spomenuti svog brata koji je poboljšao svoj PB za 22,5 minuta, fenomenalnu M.Bezek (3:12:45) koju sam pratio više od pola trke, sjajnu ekipu iz TK Međimurje koja je donijela pravo osvježenje u trkačku zajednicu kako rezultatima tako druženjem na ekipnoj osnovi što npr. najviše fali nama iz TK Marathon95.
I pokazali da se i u relativno kratkom vremenu može drastično napredovati s rezultatima ukoliko se radi stručno,pravilno i kontinuirano.
A za kraj još jednom se zahvaljujem Saši A. na upozorenjima jer mislim da su baš njegova bila ta kap koja je prelila čašu da se na maraton, a pogotovo prvi, treba gledati na sasvim drugi način nego što sam do tada ja gledao i zamišljao.
I ono što je napisao u komentaru prethodnog posta: svi oni proračuni i race prediktori služe samo za one koji su pretrčali barem 10 svakih tih utrka. Mene su danas dobili trkači koje sam ja prije 3 tjedna na PM u Varaždinu dobio za 5-6 minuta. I čak da nisam imao dodatne poteškoće pred utrku mislim da ih ne bi mogao dobiti danas jer oni imaju bar nekoliko maratona iza sebe a meni je bio PRVI.
Ali koji se pamti ;-)

ANEGDOTA ZA KRAJ:
Išli smo Hanza, Žec i ja na utrku mojim autom i ja vozim čak i na povratku makar me Hanžek upozorava da mi mozak sigurno ne radi najbolje zbog iscrpljenosti. I dolazimo na naplatene kućice na Sv. Helenu.
Pošto ja već godinama imam ENC uređaj automatski idem na traku za ENC pa sam tako "išao" i sada. Dolazimo pred rampu i ja vadim daljski za moja garažna vrata i tiskam gumbić želeći da mi se rampa na autoputu otvori. Nakon što sam primijetio kaj radim naravno smijeh u autu. Ali priči nije kraj... uzimam ENC uređaj ali ni on ne podiže rampu i shvatim da sam ušao u traku koja je za cash a ne za ENC.
Tad predsjednik Hanza sa konzilijem zaključi da ja nisam baš sposoban za upravljanje autom i ja mu drage volje prepuštam "kormilo" do Varaždina :-)